Порекло Јаковљевића

Порекло Јаковљевића везано је за више породица које су кроз своје постојање оставиле трагове доста битне како у историји Србије, тако и у историји Црне Горе. Али, ипак кренимо од почетка.
Порекло презимена везано је за Брусницу, село које се налази у општини Горњи Милановац. Господар Обрен Мартиновић (?-1777) (по њему чланови Краљевске Династије Обреновић носе презиме) у браку са Вишњом Урошевић, родом из Горње Трепче добија два сина: господара Јакова Обреновића (1767-1817) и господара а потом потврђеног војводу Милана Обреновића (1770-1810), као и кћер Стану (1773-?) удату Николић. Пошто се вероватно питате зашто потврђеног војводу, о томе ћу нешто касније.
Од господара Јакова Обреновића, првог носиоца тог презимена потичу данашњи Обреновићи презименом Јаковљевић, потомци балагородних српских породица Мартиновића-Орловића.

Обреновићи у Брусници

Још као мали дечак, Јаков са својим братом и сестром остаје без оца, а мајка му се између 1779. и 1781. године преудаје за Теодора Михајловића из Горње Добриње, са којим у браку добија родоначелника Краљевске Династије Обреновић кнеза Милоша (1783-1860), Јована (1786-1850) и Јеврема (1790-1856) прадеду последњег потомка Краљевске лозе – блаженопочившег Краља Александра Обреновића. За то време на своме заједничком имању у Брусници остају Јаков и Милан и старање о њима преузима њихов стриц Иван Мартиновић. Ни други Вишњин брак није био дугог века па тако она остаје без мужа, јер Теодор умире 1802. године. Годину дана по његовој смрти Јаков одлази у Горњу Добрињу и са собом доводи у Брусницу мајку са своја три полубрата. Види се то и из казивања кнеза Милоша које је записао Милан Ђ. Милићевић: “На годину дана дође брат наш Јаков из Бруснице, узме матер и нас све троје деце и одведе к себи у Брусницу”. Имања господара Обрена наследили су његови синови – господар Јаков и војвода Милан. Доста дуго, живели су као заједничка породична задруга. То се види и по спомињању у писмима Христифора, сина војводе Милана, свом стрицу Јакову, кога ословљава са “господин” што указује да је Јаков у породици Обреновића имао посебно угледан положај, статус старешине. Захваљујући трговини стоке, а нарочито Милановој способности да са лакоћом увећа своје поседе, Руднички Обреновићи су за врло кратко време постигли статус једне од најугледнијих породица рудничко-таковског краја.

Војвода Милан Обреновић

Захваљујући своме угледу, а и његовом благородном пореклу војвода Милан добија позив од Вожда Карађорђа да се укључи у устанак. Ипак после мањег двоумљења Милан пристаје да се прикључи устаницима, и ту одлуку поткрепљује својим учешћем у борбама за ослобађање Рудника. Убрзо затим постаје командант рудничке нахије.Осим што је био одличан борац, војвода Милан Обреновић је био и један од умнијих људи тога времена. Био је један од четворо писмених чланова Совјета на почетку првог српског устанка. По указу Вожда Карађорђа бива упућен у Букурешт као депутат, где је за потребе устаничке Србије обављао дипломатске и војничке дужности. Нажалост, смрт га затиче ван своје земље. Умире под сумљивим околностима и бива сахрањен у Херештију (Румунија) 16. децембра 1810. године. Посмртни остаци војводе Милана Обреновића су 1995. године пренете из Херештија у порту цркве Св. Николе у Брусници, иначе задужбине господара Јована Обреновића, где почивају заједно са земним остацима његове супруге Стане, брата Јакова и снахе Ђурђије.
Као војвода, саветник и командант рудничке нахије, и један од десет устаничких првака, Милан Обреновић је најзначајнија личност породице Обреновић-Јаковљевић.

Господар Јаков Обреновић

Проблеми са здрављем, нису дозволили господар Јакову да остави неке значајније трагове у својој биографији. Поуздано се зна да је помагао устанике, али да није имао учешћа у борбама. По угушењу устанка кнез Милош са својом породицом бежи најпре у село Шарани, а затим у неприступачну Црнућу на Миланово имање. Јаков остаје у Брусници, и о њему нема помена све до последњег договора о отпочињању другог српског устанка 10. априла 1815. године у Брусници у кући Мијаила Марјановића на коме су осим њега и војводе Милоша Обреновића присуствовали Никола Милићевић-Луњевица, Радисав Опутић, Јован Поњавић, Васа Милосављевић, Милутин Мартиновић и други. Такође и у другом српском устанку господар Јаков је устанике помагао из позадине, колико је то било у његовој моћи. Ипак, сaвладан својом болешћу умире у педесетој години живота. Сахрањен је у Брусничком гробљу 15. јула 1817. године. О смрти господара Јакова Обреновића сведочи извештај Јована Обреновића и присутних старешина-великодостојника (акт АС ЗМП-613):
“Високородном господару Милошу
Здравствујте,
Ми доле потписати јављамо Вашој Милости како смо се овде сабрали по дужности нашој спомен учинили почившему брату нашему Јакову: све се лепо и полезно учинило како што се најлепше могло. ”

Наследне Војводе

Вратимо се сада појашњењу зашто је титула војводе Милана Обреновића била само потврђена. Као што сам већ рекао Обрен Мартиновић је родоначелник породице Обреновић. Он и његов брат Иван Мартиновић, чији потомци и данас носе исто презиме, воде директно порекло од Баичког кнеза Мартина. У првом браку Мартин је био ожењен ћерком Баичког кнеза Ивана Годече. После смрти његовог таста, за кнеза Бајица изабран је Мартин. Од њега су Мартиновићи у Бајицама, поред кнежевских, константно држали и војводске титуле. Кнежевска титула постала је наследна управо од кнеза Мартина, а Мартиновићи су је после његове смрти носили без промене. То су наставили и Обреновићи њихови потомци. Из првог Мартиновог брака потичу синови Јован и Раича, који није имао порода. После смрти прве жене, кнез Мартин се поново оженио и то ћерком попа Јакова. Из тог брака је имао пет синова: војводу Батрића, кнеза Томаша, Ивана, Марка и Милоша – сви опевани у Горском вијенцу. Један документ из 1687. године помиње Јована Мартиновића – J.Martinovich koji se zajedno sa svojim polubratom Tomašom, oba sinovi Kneza Martina, istakao u ratu na strani Mlečana protiv Turaka pod vođstvom njihovog rođaka Mitropolita crnogorskog Visariona Borilovića-Orlovića. (Види: Ј. Томић, “Црна Гора за Морејског рата”).Син Јована Мартиновића, Иван се сели у околину Сјенице, а потом са своја два сина Иваном и Обреном најпре у околину Ваљева, а потом у Брусницу. Андрија Лубурић у своме делу “ОРЛОВИЋИ И ЊИХОВА УЛОГА У ЦРНОГОРСКОМ БАДЊЕМ ВЕЧЕРУ” тврди да је Милан Обреновић директан потомак војводско-кнежевске породице Мартиновић. За ово је сигурно осим Милана, добро знао и Кнез Милош, који је узео презиме свога полубрата. Ако пратимо порекло Јаковљевића-Обреновића до кнеза Мартина оно сеже 10 колена. Ако идемо још у назад стићи ћемо до Вука-Вукше Црногорца Орла (оца Павла Орловића) односно 20-ог колена.

Потомци Господар Јакова

Господар Јаков Обреновић у браку са Ђурђијом (?-1847) добија синове: Самуила, Петра и Ђорђа (Ђоку), као и кћери Мирјану, Дмитру и Ружу.
Самуило Јаковљевић је био најстарије дете Јакова и Ђурђије. Нису познати мотиви због којих је Самуило отишао у свештенике а потом у монахе. Помиње се као игуман и архимандрит манастира Каленића. Године 1820. кнез Милош га је послао као члана депутације у Цариград. Због устанка у Грчкој депутација је преживљавала тешке тренутке у Цариграду, на крају допавши и затвора. Скоро сви чланови депутације су се разболели, али је само Самуило подлегао болести 26. августа 1824. године. Сахрањен је на босфорској обали у Хосћају, код цркве Свете Петке. Његове ствари пренете су из Цариграда у Србију, али не и кости. Кнез Милош му је поставио надгробну плочу са натписом (види Милићевић, Поменик, 190-191).
Петар Јаковљевић је друго дете Јакова и Ђурђије, и погинуо је или је умро 1813. односно 1817. године . О њему постоји најмање података. Његов гроб се налази у Семедражу, из чега се може предпоставити да је ту погинуо у време пропасти Устанка. Петар се помиње у једној “Читуљи” династије Обреновић која се чува у манастиру Враћевшници.
Ђорђе-Ђока Јаковљевић је рођен 1799. а умро 1849. године у Брусници. Био је најмлађи син Јакова и Ђурђије. У време великог превирања у Србији, око хиљаду побуњеника се окупио у Брусници маја 1839 године, у знак подршке Кнезу Милошу, са којим су ратовали у оба српска устанка и с којим су одржавали живе везе од завршетка другог устанка. Одабрани су делегати који су отишли да посете кнеза. После разговора, одлучено је да се одустане од буне. Тома Вучић Перишић наредио је да се похапске сви угледнији учесници брусничке буне. Међу њима су били господар Јован Обреновић и Ђока Јаковљевић. Сви ухапшени провели су у затвору по четири месеца, па им је суђено. Ђока Јаковљевић ослобођен је као невин, док је Јован Обреновић као вођа буне осуђен на десет година заточења, и да буде лишен свих звања.

Ђока Јаковљевић је имао два сина Грујицу (1820-око1870) и Милоја (1826-око1888), као и две кћери Вишњу и Љубицу.
У попису становништа за 1862/1863. годину јасно се види имовно стање Јаковљевића и богатство њихових поседа. Напомињем да је Грујица у попису уписан као Мартиновић (ред.бр.45), а његов брат Милоје (ред.бр.38) са презименом Јаковљевић.

38. Милоје Јаковљевић, земљоделац, стар 36 г., просут, жена Анђелија 35, синови Антоније 10, Марко 5, кћер Василија, сестра Љубица 18. – Имање: 3 ½ ланаца ораће земље, 4 ланца ливаде, 2 ланца под воћњаком, салаш, пола камена у воденици и 1/3 дела у казану – свега 73 дук.цес. – Месечни приход од 3 т. – По имању спада у I класу, по приходу у I класу.

45. Грујица Мартиновић, земљоделац, стар 42 г., жена Петрија 40, синови: Обрен 12, Петар 6, кћери: Христина 8, Јелица 2, сестра Станица 16. – Имање: 6 ланаца ораће земље, 1 ланац ливаде, 6 ланаца под забраном, 1 ½ ланац под воћњаком, 2 мотике винограда, по тала воденице, 1 кућа од брвана, 2 вајата, 2 салаша, 1 качара и ¼ казана, - свега 82 дук.цес. – Месечни приход од 4 т. – По имању спада у I класу, по приходу у II класу.

Велики путописац Феликс Каниц у своме делу “Србија” је пролазећи кроз Брусницу 1888. године сусрео Милоја Јаковљeвића, и записао да је он “данашњи власник лепог имања, које је наследио после Миланове смрти, саградио је поред дрвене кућице у којој је некад живео Милош једну велику старешинску кућу која је издалека падала у очи”. (види Феликс Каниц, Србија, 489-490)

Као што сте већ и видели Милоје Јаковљевић је у браку са Анђелијом (имао два сина: Антонија (1847-1880) и Марка (1852-1924)

Марко је свој живот провео у Брусници. Остао је запамћен по псеудониму који је носио – Гроф од Такова, вераоватно у спомен славне прошлости његових предака. Исти такав назив носио је и наш блаженопочивши Краљ Милан Обреновић.

Марко Јаковљевић који је био у браку са Јованком (1855-1928) је имао 6 синова: Милана, Милована, Станимира, Милоша, Љубомира и Ђоку, као и 5 кћери: Ђурђију, Ружу, Стаменку, Стану и Ангелину.

Потомци Милана, Милована и Станимира Јаковљевића живе у свим крајевима бивше Југославије. Неки су се отиснули у свет и тамо основали своје породице.

Што се тиче мога деде Станимира Јаковљевића (1904-1976), са Јелисаветом (1905-1956) је имао 6 синова: Живојина, Живомира, Радоја, Радослава, Хранислава и Бранислава, као и 5 кћери: Добрилу, Милку, Олгу, Ранку и Горгину.
Живомир је најстарији мушки потомак Јакова Обреновића у петом степену по правој линији.

После смрти своје мајке, Радослав (1941-1996) се сели у Крагујевац и ту оснива своју породицу са Љиљаном, девојачко Петровић. У браку су добили кћер Мирјану, рођену 1966. године, а потом и сина Предрага, рођеног 1970. године.